To je naše glavno pitanje, kao i naš glavni problem. Mi, današnja deca, smo oterani sa otvorenih igrališta u zatvorene igraonice koje nam pravite, ili smo ostavljeni ispred TV-a i video igara. Umesto što nas terate da ucestvujemo u tim aktivnostima, budite sigurni da bismo imali mnogo vise koristi od istraživanja naših prirodnih potreba u prirodnoj sredini.
Gde bismo mogli da se igramo?
Svaki put kada dodemo na igralište bojimo se cinjenice da svake godine približno 211000 nas (predškolaca i osnovaca) biva primljeno u urgentni centar zbog povreda koje su se dogodile na spravama na igralištu. Najcešce dijagnoze su: prelomi, posekotine, modrice/ogrebotine, išcašenja/uganuca, i unutrašnje povrede.
Da li je za nas bezbedno da se igramo ovde?
Mi volimo da se takmicimo, trcimo, smejemo se, istražujemo, koristimo našu maštu i razvijamo kreativnost i to najbolje cinimo na otvorenim igralištima. Zašto se broj interesantnih, dostupnih i bezbednih otvorenih igrališta sa raznovrsnim zabavnim spravama smanjuje svakodnevno i ko je odgovoran za to?
Zašto ne možemo da se igramo?
Projektanti igrlišta smanjuju broj pokretnih delova na spravama, kao što su ljuljaške, vrteške i konjicima za ljuljanje, plus je nama prlicno teško da se igramo sa postojecim dosadnim, cak i prljavim, polomljenim spravama, cije se održavanje obavlja retko ili nikada.
Koju igru možemo da igramo ovde?
